Me­đu 1.200 ko­ri­sni­ka so­ci­jal­ne po­mo­ći u gra­du pod Tre­bje­som je­ste i po­ro­di­ca sa­mo­hra­ne maj­ke tri­de­set­dvo­go­di­šnje Bran­ke Dra­go­vić. Upr­kos broj­nim te­ško­ća­ma i pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va, Dra­go­vi­će­va se bo­ri da na put iz­ve­de dvo­je dje­ce, od de­set i osam go­di­na. Po­ro­di­ca Dra­go­vić pre­ži­vlja­va od ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja ko­je iz­no­si sve­ga 130 eura, a ko­je pri­ma­ju po­sred­stvom Cen­tra za so­ci­jal­ni rad.
U raz­go­vo­ru za Dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” Bran­ka ka­že da se na­kon smr­ti su­pru­ga, ona pre­u­ze­la ve­li­ki te­ret i od­go­vor­nost.
– Isti­ni za vo­lju, do pri­je go­di­nu da­na sam sta­no­va­la sa dje­com pod istim kro­vom gdje i mo­ji ro­di­te­lji. Od Op­šti­ne Nik­šić sam do­bi­la smje­štaj u zgra­di ko­ja se na­la­zi u Hum­ci­ma, a ko­ja je gra­đe­na za so­ci­jal­ne slu­ča­je­ve i iz­bje­gla i ra­se­lje­na li­ca. S ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da ni­je­sam ima­la ni­šta od na­mje­šta­ja, ni­je­sam ni mo­gla dje­cu uve­sti me­đu pra­zne zi­do­ve, pa sam se kre­dit­no za­du­ži­la i ku­pi­la sa­mo le­žaj i osnov­no po­kuć­stvo ka­ko bi­smo ima­li na če­mu sje­sti i le­ći. Za te oba­ve­ze sva­kog mje­se­ca opre­di­je­lim po­lo­vi­nu po­mo­ći ko­ju pri­mam – ka­že Dra­go­vić.
Ona po­ja­šnja­va da u sta­nu ne­ma špo­re­ta na dr­va, stru­ju, fri­ži­der, ni­ti bi­lo šta od ku­hinj­skih ele­me­na­ta, jer uz za­du­že­nje ko­je već ima ne mo­že i to pri­u­šti­ti svo­joj po­ro­di­ci.
– Bi­la sam pri­mo­ra­na da ci­je­lu zi­mu bo­ra­vim sa dje­com kod ro­di­te­lja da se ne bi­smo po­smr­za­va­li. Ka­da pla­tim ra­tu od 65 eura, osta­ne mi po­lo­vi­na a od to­ga tre­ba da pla­tim vo­du, stru­ju, sme­će i dru­ge ko­mu­nal­ne uslu­ge, ta­ko da mi osta­ne je­dva 30 eura. Već pr­vog da­na, ka­da pri­mim MOP, osta­nem bez cen­ta. Od ne­dav­no po­ne­djelj­kom ku­vam ka­fu na bu­vlja­ku u Kli­če­vu i pro­da­jem je vla­sni­ci­ma te­zgi i kup­ci­ma ko­ji že­le da dok tr­gu­ju na­pra­ve pa­u­zu i osvje­že se. Taj no­vac is­ko­ri­stim za hra­nu, jer ne mo­gu dje­cu po­sla­ti bez uži­ne u ško­lu. Mu­čim se ne­ka­ko i je­dva mo­gu sa­sta­vi­ti kraj sa kra­jem, dok je ne­ka­da i to ne­mo­gu­će – ka­že za­bri­nu­to Bran­ka u raz­go­vo­ru za ,,Dan”.
Ona do­da­je da su joj na pr­vom mje­stu dje­ca, i že­li da oni bu­du sreć­ni i za­do­volj­ni, pa ona mo­že i bez su­vog hlje­ba.
– Od­lič­ni su đa­ci, iz­van­red­ni spor­ti­sti, o če­mu svje­do­če i na­gra­de i me­da­lje ko­je osva­ja­ju na tak­mi­če­nji­ma u svo­jim ka­te­go­ri­ja­ma. Dje­ca ima­ju ve­li­ko ra­zu­mi­je­va­nje što mi pu­no zna­či. Zna­ju šta zna­či ne­ma­ti, a šta zna­či ima­ti. Zi­mus na Bad­nji dan, na mi­nus 20 ste­pe­ni, sta­ja­li su na­po­lju i na te­zgi u gra­du pro­da­va­li svi­je­će. Sve to su ra­di­li, sa ve­li­kom lju­ba­vlju jer su zna­li šta euro ko­ji za­ra­di­mo zna­či za na­šu po­ro­di­cu. Dje­ca su uvi­jek na­smi­ja­na i sreć­na, bez ob­zi­ra na ne­vo­lje kroz ko­je pro­la­zi­mo i ne­ma­šti­nu sa ko­jom se su­o­ča­va­mo go­to­vo sva­ko­dnev­no – ka­že Bran­ka.
L.N.